Travnička hronika, Ivo Andrić
Mladi francuski činovnik Dafose, utjelovljenje revolucionarnog čovjeka novog doba u razgovoru sa fra Julianom, mladim redovnikom “bosanskog formata”:
– Ja, mislim da sam za ovo vreme dobro upoznao prilike u vašoj zemlji i da sam, protivno od mnogih drugih stranaca, imao razumevanja i za vrednosti koje ova zemlja krije, kao i za nedostatke i zaostalosti koje stranac tako brzo vidi i tako lako osuđuje. Ali dozvolite da vam kažem da mi je često nerazumljiv stav koji vi zauzimate, fratri…
– Pa ja vam kažem da ne možete da shvatite.
– Ali shvatam ja, fra Juliane, samo ono što vidim i shvatam da ne mogu da odobrim. Ovoj bi zemlji trebalo škola, puteva, lekara, dodira sa svetom, rada i pokreta. Ja znam da vi, dok traje turska vlast i dok se ne uspostavi veza između Bosne i Evrope, ništa od toga ne možete postići ni ostvariti. Ali vi biste, kao jedini školovani ljudi u ovoj zemlji, morali da pripremate svoj narod na to i da ga upućujete u tom pravcu. Umesto toga vi se zalažete za feudalnu, konzervativnu politiku reakcionarnih evropskih sila i hoćete da se vežete za taj deo Evrope koji je osuđen na propast. A to je nerazumljivo, jer vaš narod nije opterećen tradicijama ni staleškim predrasudama i njegovo mesto bilo bi po svemu na strani slobodnih i prosvećenih država i snaga Evrope…
– Šta će nam prosveta bez vere u Boga? Ta prosveta će i u Evropi kratko trajati i, dok traje, donositi samo nemir i nesreću.
-Varate se, dragi fra Juliane, varate se iz osnova. Malo više toga nemira ne bi škodilo ni vama ovde. Vi vidite da je narod u Bosni podeljen na tri ili čak četiri vere, podeljene i zakrvljene među sobom, a svi zajedno odvojeni neprelaznim zidom od Evrope, to jest od sveta i života. Pazite da na vama, fratrima, ne ostane istočni greh da to niste shvatili i da ste svoj narod vodili, u pogrešnom pravcu i da ga niste pripremili za ono šta ga čeka. Među hršćanima Turske Carevine se često, i sve češće, čuju glasovi o slobodi i oslobođenju. I zaista, jednog dana će i u ove krajeve morati doći sloboda. Ali davno je rečeno da slobodu nije dovoljno steći, nego je mnogo važnije postati dostojan slobode. Bez savremenijeg vaspitanja i slobodoumnijih shvaćanja, neće vam ništa pomoći što ćete se osloboditi osmanlijske vlasti. U toku stoleća vaš se narod umnogome toliko izjednačio sa svojim tlačiteljima da mu neće mnogo vredeti ako ga Turci jednog dana i napuste a ostave mu, pored njegovih rajinskih mana i svoje poroke; lenost, netrpeljivost, duh nasilja i kult grube sile. To, u stvari, i ne bi bilo oslobođenje, jer ne biste bili dostojni slobode ni umeli da je uživate i, isto kao Turci, ne biste znali drugo do da robujete ili da druge porobljavate. Sumnje nema da će i vaša zemlja jednog dana doći u evropski sklop, ali se može desiti da uđe podvojena i nasledno opterećena shvatanjima, navikama i nagonima kojih nigdje više nema i koji će joj, kao aveti, sprečavati normalan razvitak i stvarati od nje savremeno čudovište i svačiji plen kao što je danas turski. A ovaj narod to ne zaslužuje. Vi vidite da nijedan narod, nijedna zemlja u Evropi ne zasnivaju svoj napredak na verskoj osnovi…
– U tome i jest nesreća.
– Nasreća je živeti ovako.
– Nesreća je živeti bez Boga i izneveriti se veri otaca.
…
– Zar vi zaiste nikada niste pomislili da ovi narodi koji se nalaze pod turskom vlašću, i koji se nazivaju raznim imenima i ispovedaju razne veroispovesti, moraju jednog dana, kad Turska Imperija padne i napusti ove krajeve, da nađu zajedničku osnovicu svoga opstanka, jednu širu, bolju, razumniju i čovečniju formulu…
A malo kasnije konzul Davil, nakon dvije godine sporazumnog mira, između Napoleona i bečkog dvora, na najave novog rata, izoliran i potišten, pokušava proniknuti kako bi se ovaj novi rat mogao odvijati i da li će ikada ratovanje prestati. Pa razgovara sa Tahir-begom, teftedarom:
– Proleće poravnava i popravlja sve. Dok zemlja cvate, uvek ponovo i ponovo, i dok ima ljudi da taj fenomen posmatraju i uživaju u njemu, sve je dobro… A ljudi će biti uvek, jer se neprestano gube oni koji više ne mogu i ne umiju da vide sunce i cveće, a pristižu novi. Kako kaže pesnik : “U deci se obnavljaja i čisti reka čovečanstva”…
– Jeste i mi čujemo da su na pomolu novi ratovi. Ko će biti s kim a ko protiv koga, to će se tek videti, ali rat je izgleda siguran za ovo leto… Siguran utoliko što, koliko ja znam, između hršćanskih država traje stalan rat već stoljećima…
– I nehršćanske, istočne države ratuju.
– Ratuju. Samo razlika je u tome što islamske države ratuju bez pretvorstva i protivrečnosti. One rat smatraju oduvek kao jedan važan deo svoje misije na svetu. Islam je i došao u Evropu kao ratujuća strana i do danas su u njoj održao ili svojim ratovanjem ili blagodareći međusobnim ratovanjima hršćanskih država. Dok hršćanske države, koliko ja znam, osuđuju rat u toj meri da uvek jedna na drugu bacaju odgovornost za svaki rat, i osuđujući ga ne prestaju da ga vode…
…
– Šta ćete? Ne dešava se uvek ono što izgleda verovatnije. A ako bi bilo tako kao što “mnogi smatraju”, onda nije teško predvideti tok stvari, jer nije nikakva tajna da su sve ove zemlje ratom dobijene, ratom se brane i ratujući i gube, ako moraju da budu izgubljene… Obratite pažnju pa ćete videti da je tačno da gde god proširi hrišćanska Evropa svoju vlast, sa svojim običajima i uređenjima, tu dođe i rat, međuhršćanski rat. Tako u Africi, tako u Americi, tako je u evropskim delovima Osmanlijskog Carstva koji su potpali pod neku hršćansku državu. I ako bi se ikad, po volji sudbine, desilo da mi izgubimo ove krajeve i da ih osvoji neka hršćanska zemlja, kao što maločas spomenuste, sa njima bi bilo isto. Tako bi se možda moglo desiti da se, kroz sto ili dvesta godina, na ovom istom mestu gde vi i ja sada razgovarama o mogućnosti tursko-hrišćanskog rata, kolju i krve među sobom hrišćani, oslobođeni ispod osmanlijskog gospodstva…
Hrtzina